1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
PutovanjaGrčka

Solunski dnevnik

8. april 2023.

Solun ima mnogo lica, pre ili kasnije zavoliš ih sve. Nikada se to ne desi na prvi pogled – lepota ovog grada je često sakrivena i nestalna. Ali energija iz koje se ona obnavlja stalno je tu.

Dragoslav Dedović u Solunu
Dragoslav Dedović u SolunuFoto: Dragoslav Dedović/DW

Mirna vožnja od Skoplja do Đevđelije. U pograničnom gradiću na praznim peronima dva ili tri čoveka. Jedan Italijan, proćelav, kose pozadi vezane u repić, pokazuje elektronsku kartu na tabletu – Thessaloniki. To ovde ne važi.

Kondukter traži papir. Jer njemu gazda traži papir. Nesrećni putnik se vraća u staničnu zgradu. Odatle izlazi sa službenikom. Kondukter i njih dvojica većaju.

Pažnju mi na sebe skrenu dve uniformisane devojke koje su ušle u autobus. Na leđima im piše Polizei. Razgovaraju na nemačkom koji je obojen jakim južnonemačkim tonovima. Za trenutak me zapljusne sva bizarnost granice. Nemačka policija u makedonskoj varoši nadomak Grčke čuva Evropu.

Policajke su izašle, Italijan ipak ušao.

Polazimo. Solun nas čeka.

Vozač je u Solunu morao da nas istovari iza Železničke stanice – na autobusku stanicu ne možemo, pošto stižemo tačno na početak velikih demonstracija. Iz bočne ulice već nadiru hiljade ljudi sa transparentima: Siriza, sindikati, anarhisti i ostali. Od kobne železničke nesreće na pruzi Atina-Solun vozovi stoje na peronima. Tužan prizor.

Egnacijeva ulicaFoto: Dragoslav Dedović/DW

Krećemo se zajedno sa demonstrantima ulicom Monastiriu, koja će se posle spomenika kralju Konstantinu Prvom pretvoriti u najpoznatiji gradski bulevar. Grci njegovo ime izgovaraju kao Egnatija, a mi, kako ko – Egnacija ili čak Ignjacija. Ovaj ulazak u grad pružio nam je priliku da osmotrimo nekada čuvene hotele i prodavnice. Neki su zatvoreni, neke fasade je načelo vreme. Solun ima mnogo lica, zavoliš ga tek na drugi pogled.

Egnacijev drum

Zapravo, koračamo trasom puta koji je povezivao Jadran i Bosfor, a docnije Rim i Konstatinopolj. Od Drača do Bosfora put je vrludao između Kandavijskih planina, da bi kod Soluna okrenuo na istok. Rimljani su nazvali ovu kopnenu

vezu istočnog i zapadnog dela carstva po prokonzulu provincije Makedonije Gneju Egnaciju – Via Egnatia. Pomislim na ovih skoro 19 vekova otkako je nastao ovaj put i kao da stojim na ivici bunara, zavrti mi se u glavi od dubine vremena. Šta bi dobri prokonzul pomislio da nas vidi na svom pravcu zajedno sa mnogobrojnim demonstrantima i malobrojnim turistima? Kako god, ovo nam je jedinstvena prilika da se prošetamo gurajući kofere kolovozom glavnog solunskog bulevara.

Isključujemo se u poprečnoj ulici - tu nam je smeštaj. Pijemo kafu u komšijskom kafiću, fensi okupljalištu koje je ujedno prodavnica dizajnerskih sitnica - slika, jastučića, simpatično oblikovanih termosa. Ako je ovaj kapućino mera stvari, Solun po cenama ne zaostaje za Atinom i drugim evropskim metropolama.

Lepi ožiljci burne istorije

Pošli smo Egnatijom na istok i posle desetak minuta smo se našli kod Dikastiriona – „Sudskog trga”, zapravo velikog parka. Na ulazu u njega se kao u skoro svakom grčkom gradu nalazi spomenik jednom od političkih utemeljitelja moderne Grčke Elefteriosu Venezelosu. Levo od spomenika je Panagija Halkeon, vizantijska crkva iz 11. veka okružena čempresima, a posvećena Bogorodici kao zaštitnici kazandžija.

Panagija HalkeonFoto: Dragoslav Dedović/DW

Za vreme osmanske vladavine je – kao i većina solunskih crkava – pretvorena u islamsku bogomolju – Kazandžijsku džamiju, da bi obnovom grčke samostalnosti opet postala crkva. A desno od spomenika je Begov hamam koji zovu i Rajskim kupatilom. Najbolje očuvano tursko kupatilo na teritoriji Grčke podignuto je za vreme vladavine Murata II 1444.

Begov hamamFoto: Dragoslav Dedović/DW

Trg je okružen višespratnicama iz 20. veka. To je Solun. Slojevi burne istorije vidljivi golim okom.

Kada se Aristotelovom ulicom, širokom poput trga, krene prema moru, imaju se preći još četiri važne ulice: Ermu, Irakleju, Cimiski i Mitropoleos. Solunski bulevari su građeni paralelno sa morem, jedan iznad drugog, kosinom sve do starog grada Ano Poli.

Tak kada se na Aristotelovom trgu uhvatite za nožni palac velike skulpture koja predstavlja filozofa Aristotela, možete da kažete da ste zaista bili u Solunu. Ovdašnji studenti se hvataju filozofskog palca pre polaganja ispita, veruju da to podstiče i pamet i sreću.

Aristotelov palacFoto: Dragoslav Dedović/DW

Pijaca Modiano

Prva šetnja solunskim bulevarima i uličicama potvrdila je ono što sam slutio: grad se u ovih 15 godina koliko ga nisam video pretvorio u istinsku metropolu. Čak i kada je vreme štrajkova, čak i kada pada kiša, ovdašnji ljudi su u bezbrojnim kafeima ili restoranima. Pridružujemo im se sedajući pod veliku tendu i grejač na trotoaru, u kafeu Apolo. Mokre ulice i vreva oko nas. Potom cunjamo pasažima glavne pijačne hale Modiano, stare više od jednog veka.

Agora ModianoFoto: Dragoslav Dedović/DW

Izgrađena je posle velikog požara koji je zahvatio Solun 1917. na mestu izgorele sinagoge. Renovirana zgrada glavne gradske pijace je poprimila fensi karakter. Prodavnice delikatesa, peruanski i japanski restoran, nemačke kobasice, falafel i hamburgeri Tarantino. Koktel-bar na galeriji.

Mada sve lepo miriše, nećemo da po Solunu jedemo belosvetsku hranu. Glad nas tera da opet pođemo ka Aristotelovoj ulici, skrećemo u jednu od uličica oko pijace Kapani. Tamo je nekoliko taverni na glasu, ali ljubitelji prasića će razumeti zašto smo izabrali tavernu Kacamaka. Uz odlično domaće vino - pola litra košta četiri evra - na sto izlazi najbolje spremljeno svinjsko meso Evrope, posle onog u portugalskoj Koimbri. Uz razgovor i sređivanje prvih utisaka brzo nam je prošlo vreme.

Polako smo se vraćali kući. Kiša je prestala. Aristotelov trg, umiven i zacakljen uličnom rasvetom, polako se praznio. Počinjala je hladnjikava solunska noć.

Hotel Elektra PalasFoto: Dragoslav Dedović/DW

Solunska Aja Sofija

Iznad grada su se jutros borili oblaci i sunce. Kada smo krenuli ulicom Ermu, čiji je broj jedan na dvadesetak metara od ulaza u našu zgradu, bilo je još rano za grčke prilike – grad živi do kasno u noć i jutrom se sporo budi.

Najpre šetamo pijačnim uličicama. Kada jednom uđete, teško je odmah izaći iz tog šarenila, a još teže odoleti zovu isprepletenih mirisa ribe, kafe, alve i pomorandže. Naposletku kupujemo bademe.

I već nam je torbica za kilogram teža. Nećemo se uputiti nazad u apartman. Šetaćemo bademe sa Kapalija kroz Solun celi dan. Setio sam se usred tog uzavrelog života da je baš tu, nasred pijace, 1821. turska vlast obesila pet najuglednijih Grka na platan, sveteći se za hrišćanski ustanak.

Pola sata smo tumarali kroz subotnju vrevu na bulevarima. Izašli smo opet na Ermu. Još izdaleka smo videli obrise Svete Sofije.

Aja SofijaFoto: Dragoslav Dedović/DW

Crkva je nastala u 8. veku, na temeljima starije bogomolje iz trećeg veka a građevinski uzor je bila carigradska Aja Sofija. Kada su krstaši osvojili Romejsko carstvo pretvorili su Svetu Sofiju u svoju latinsku katedralnu crkvu. Vizantija, kako su Istočno rimsko carstvo nazvali tek posle njegovog kraja, zbacila je tuđinsku vlast 1261. Crkva u naredna dva veka, ponovo postaje najznačajnija gradska sakralna građevina. Podelila je sudbinu ostalih solunskih crkava koje su pod osmanskom vlašću postajale džamije. Sedimo neko vreme u dvorištu crkve. Unaokolo je velegrad, ljudi žure svojim poslom. Ali gledajući Svetu Sofiju koja tihuje na proljetnom suncu čovek može pronaći nešto mira. U crkvi sam zapalio sveću za majku i sve moje mrtve.

Ptičja perspektiva

Krenuli smo dalje ponekad zastajkujući pred izlozima. U Solunu ima svega – od dalekoistočnog treša do skupih firmiranih stvari. Posebno nas je privukao izlog konditorske radnje u kojem su bile izložene – cipele od čokolade.

Cipele od čokoladeFoto: Dragoslav Dedović/DW

Dolazimo do Bele kule, simbola grada. Nekada je služila kao zatvor i stratište pa se zvala Krvava kula. Manje je poznato da je ista misao podigla i Belu kulu u Solunu i Višegradski most Mehmed-paše Sokolovića – to su dela osmanskog Mikelanđela, Mimara Sinana. Odmaramo se u parku iza kule. Sa mora dopire blag miris algi. Egej je manje slan od Jadrana, njegov miris je diskretniji.

Potom odlazimo ka našem cilju, OTE tornju kod solunskog sajma. Kraća vožnja liftom i već sedimo uz ogromno staklo kafea Skajlajn, visoko iznad grada.

Pogled iz kafića Skaj lajnFoto: Dragoslav Dedović/DW

Platforma kafea kruži zajedno sa stolovima - za celi krug joj je potreban školski čas. Kao da Solun sa svim svojim čudima rotira oko nas. Uz kafu i razgovor, povremeno bacamo pogled prema nestvarnom prizoru, kao da tu kafu pijemo jašući na dronu. Istini za volju cene su paprene. Ali to su cene ptičje perspektive.

Rimski Solun, irsko pivo

Odlučili smo da se po sve toplijem danu uputimo lepo popločanim hipodromskim šetalištem naviše. Ovde je rimski Solun ponegde oslobođen nanosa milenijuma, ogoljen za radoznale poglede. Ostaci carske palate, Galerijeva kapija i rimska kružna kula Rotonda koja je navodno bila građena kao nesuđeni carski mauzolej, pa je preinačena u crkvu Svetog Đorđa, osmanskom voljom u džamiju, pa opet u crkvu.

RotondaFoto: Dragoslav Dedović/DW

Ponovo iz svega toga šapuću vekovi. Lepo je videti pune bašte kafića. Pored Rotonde je još uvek minaret sa odrubljenim šiljkom. Vraćamo se prema centru popevši se iznad Rotonde na jednu od paralelnih ulica – Olimpu. Solun živi na tim ulicama kao na terasama više nego na samoj obali. I kao da je usmeren naviše, prema brežuljcima iznad grada. Nailazimo na rimski Forum sa amfiteatrom. To je najznačajnija arheološka lokacija u gradu. Našli smo mesto u bašti kafića The Blues Bar, na trotoaru iznad Foruma. Tih dana sam pio uglavnom vino. Ali ovaj put sam sebi priuštio irsko crno pivo. Bio je 17. mart, irski nacionalni praznik – Dan Svetog Patrika. I moj šezdeseti rođendan.

Forum RomanumFoto: Dragoslav Dedović/DW

Bogovi iz Udžbenika

Prelomljeni sunčevi zraci su crnu tečnost u čaši obojili u mahagoni. Nazdravio sam Solunu – za dva milenijuma njegove istorije, za oba biblijska pisma Solunjanima koji je sastavio svojeručno Pavle, apostol koji je neko vreme živeo tu. Za Cicerona koji od rimskih moćnika beži u Solun, za Pavla koji od solunskih moćnika beži sve do Rima, da bi skončao u njemu. Za Pobedu u Tesaliji, kako u slobodnom prevodu glasi ime ovog grada, koje je ujedno ime sestre Aleksandra Velikog – Tesalonika. Za Ćirila i Metodija. Za jedan jedini oblak nad zalivom. „Dozvolite, oblaci ljude ne ubijaju", setim se stiha najvećeg turskog pesnika prošlog veka, prognanika i levičara Nazima Hikmeta. I on je Solunjanin, kao i Kemal Ataturk, otac moderne Turske, rođen jedva kilometar od ovog mesta. Pod njegovom će vlašću Hikmet iskusiti robiju i izgnanstvo.

Solun mi uzvraća zdravicu sirenom ogromnog broda usidrenog u zalivu ispred kulisa snegom krunisanog Olimpa, na kojem dremaju svi oni grčki bogovi iz davnog gimnazijskog udžbenika.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.